Beogradske raskrsnice, bašte kafića, najprometnija mesta u pešačkim zonama su sa prvim sunčanim danima postali mesta okupljanja velikog broja prosjaka. Osim starih lica, invalida, najčešće se mogu videti žene kako sa decom, mahom bosonoge ili veoma oskudno odevene prilaze ljudima i traže novac koji im treba za prehranjivanje porodice.

Neko će pružiti novac, neko proći i čak okrenuti glavu..ali će se svi složiti da se radi o prosjačenju. Sa druge strane gradjani, ali i policija, Centri za socijalni rad, pa i nevladine organizacije, će pevanje na javnom mestu, prodavanje cveća na primer ili pranje šoferšajbni, u šta su deca veoma direktno uključena – u mnogo manjem procentu oceniti kao prosjačenje.

Simptomatično je da ovaj vid ekspoatacije i zloupotrebe dece i nadležni i deca prosjaci karakterišu kao „rad“, iako se radi o nepoželjnom ponašanju koje je nužno da bi se obezbedila osnovna sredstva za egzistenciju. Ne postoji saglasnost ni o tome koje se sve aktivnosti dece, čiji je život i rad povezan sa ulicom, mogu podvesti pod pojam prosjačenja.

Ni u jednom sistemu državne vlasti, ne postoji evidencija o ovoj pojavi, pa se ne može sa sigurnošću ni utvrditi koliko je zaista dece uključeno u prosjačenje. Ono što svi primete jeste da ih je u sunčanim danima mnogi više na ulicama, a da su prizori u zimskim danima strašniji i izazivaju drugačija osećanja onih ka kojima je ispružena ruka.

Prema dostupnim podacima, polovinu dece koja prosjače, čine ona uzrasta od 10-14 godina, svega 6% prekršajno odgovorni tinejdžeri izmedju 15-16 godina, a ostatak su deca ispod 10 godina koja samim svojim rodjenjem i protivno svojoj volji postaju prosjaci izazivajući sažaljenje koje rezultira davanjem novca.

Istraživanje je pokazalo da je svega 7% dece uključeno u prosjačenje isključivo zbog siromaštva, dok zbog direktnog odsustva roditeljskog staranja 4% njih završava u prosjačenju, a da nisu istovremeno i pripadnici romske populacije.

Nema direktnih podataka o organizovanoj trgovini ljudima, što organizovano prosjačenje u koje su uključena i maloletna lica jeste - iako su česte priče da ovaj vid nepoželjnog ponašanja svakako postoji i da je veoma dobro organizovan.

Problem prosjačenja dodiruje mnoge gradske službe, ali ne postoji direktno nadležna, pa ako biste iskočili iz klišea koji davanje deci prosjacima smatra milosrdjem, i smatrali da treba da prijavite zloupotrebu dece – teško da biste se snašli kome da se obratite. Po nadležnosti, ali i logici stvari, ovaj problem bi trebalo da uoči prvo Komunalna policija, jer je prosjačenje kršenje komunalnog reda, a medju njihoim dužnostima je i suzbijanje prosjačenja.

Kada smo pokušali da od njih direktno dobijemo informaciju o broju prijava za ovaj vid prekršaja i uključenost dece – uputili su nas na gradski Centar za socijalni rad, jer oni nemaju evidenciju. Sekretarijat za inspekcijske poslove grada, trebalo bi da uoči uzurpiranje prostora na kojem se prosjači i postupi po zakonu, ali... „Naši službenici uglavnom opomenu prosjake i zamole ih da napuste prostor koji su uzurpirali. Kazna za ovaj prekršaj je oko 5.000 dinara, ali je paradoksalno naplaćivati kaznu od nekog ko prosi. Uglavnom nas poslušaju i odu", kažu u Sekretarijatu za inspekcijske poslove.

Policijske partole bi trebale da uoče prekršajno ili eventualno krivično delo, jer prosjačenje u koje su uključena deca, pa još i ako je organizovano ( u šta uvek postoji sumnja) predstavlja krivično delo trgovine ljudima. Ono što policija uglavnom uradi – jeste da obavesti Centre za socijalni rad i decu koja su zatečena u prosjačenju predaju na dalje procesuiranje.

U policiji imaju povratnu informaciju o samo 30% slučajeva koje su predali Centrima za socijalni rad i ti podaci govore da se čak 70% dece ponovo vrati na ulicu i nastavlja da prosi. I tako dolazimo do ustanova koja bi trebala najsveobuhvatnije da se bavi rešavanjem ovog problema a to su Centri za socijalni rad, medjutim tu odavno u Srbiji škripi i puca na svim šavovima.

Prazne budžetske kase, doprinose da se najmanji broj slučajeva rešava finansijskom podrškom porodici deteta koje prosi i ojačavanjem same porodice kako bi mogla da se uključi aktivnije u društvo, edukuje i kroz redovne tokove i poslove obezbedi sebi egzistenciju. Medjutim iako najveći broj prijava za prosjačenje dece, policija dobija od gradjana, što svedoči da prosečan čovek smatra da se ovom problemu mora pristupiti ozbiljnije, a ono što Centri koriste kao mogućnost uglavnom se svodi na represivne mere.

Deca se zbrinjavaju u odgovarajućim ustanovama, daju se predlozi za pokretanje prekršajnih ili krivičnih postupaka, ali najmanje se radi na materijalnoj i podršci porodicama uopšte. Nezvanično, najčešći razlog ove ravnodušnosti službenika, leži u tome što smatraju da je odvraćanje romske dece od prosjačenja, gotovo emoguća misija, jer se nakon preduzetih mera vraćaju na ulice u svoj začarani krug.

Isključenost dece iz redovnog obrazovnog sistema i nedostatak informacija o mogućoj podršci za decu, glavna su prepreka za integraciju i izlazak iz prosjačenja, kažu učesnici istraživanja zaposleni u Centrima za socijalni rad. Inetrnost, ali i nemogućnost da se za postojećim osobljem ovim problemom pozabave Centri za socijalni rad – otvorila je prostor nevladinom sektoru koji je pokrenuo različite programe koji su prevashodno usmereni na mališane iz romskih zajednica.

Osnivanje Svtarišta za decu ulice, kao i Dnevnih centara za decu uključenu u život i rad na ulici, u mnogome su doprinela da bar deo romske dece dobije mogućnost da se iz svog začaranog kruga siromaštva i bezperspektivnosti izvuče. Naglasak svih programa i projekata Centra za integraciju mladih koji najaktivnije na ovim prostorima radi sa romskom decom, jeste na obrazovanju.

Veliki napori su učinjeni da se romska deca integrišu u Pripremno predškolski program i kasnije upišu u redovne škole. U Svratištu i drugim Dnevnim centrima, obezbedjuje se veliki broj reativnih i edukativnih radionica, kroz koje romska deca stiču nove veštine, ali i samopouzdanje i svest o tome da postoji mogućnost da se kroz obrazovanje njihov život promeni.

Zauvek sa ulice skloniti bilo koje dete, veliki je uspeh, jer ono čega svi moraju biti svesni jesu ozbiljne posledice dečijeg prosjačenja. Deca koja se nalaze na ulici, fizički i zdravstveno ugrožena, kažu istraživači. Njihova bezbednost je ispod svakog kriterijuma – nisu lako uočljivi i često dolazi do fizičkog povredjivanja pre svega u saobraćaju.

Zaštita od svakog oblika nasilja ne postoji, a povećana je i opasanost od kriminalnih grupa koje kradu decu sa ulica, čime ona direktno postaju žrtve trgovine ljudima i organima ili organizovane prostitucije, bez obzira da li su u pitanju devojčice ili dečaci. Sa prosjačenjem je usko povezano i korišćenje psihoaktivnih supstanci, ali i uključivanje dece u druga krivična dela, kao što su kradje, dilovanje droge i različite vrste razbojništava.

Ono što je bez svake sumnje, jeste da su deca prosjaci uskraćena za period detinjstva jer se na njihova pleća prevaljuje veliki teret odgovornosti za egzistenciju porodice i njih samih, što je jedan od najtežih oblika ekspoatacije.