U maloj sremskoj varoši, Novim Karlovcima, smešteno je jedino romsko pozorište u Srbiji. I jedino u svetu koje ima svoj prostor.Opušena atmosfera i prisnost koja tu vlada, oseti se već od kapije.. jer to nije pozorište u klasičnom smislu na koje smo navikli. Dolazeći u teatar Sunoe Rromengo, vi ulazite u jedan sasvim drugačiji svet. Osim što se ste ulaskom u dvorište postali gosti osnivača, glumca i reditelja pozorišta Zorana Jovanovića u njegovoj privatnoj kući, na trenutak imate utisak da ste i sami postali deo predstave, jer vas samo jedna vrata dele od scene i kulisa.

U ušuškanoj bašti, pridružili su nam se Zoran i glumci romskog teatra, ali i gosti iz Engleske Penelopi Dimond i Džonatan Svein, koji su u pratnji novinarke BBC-ja Snežane Ćurčić, došli pre svega da se upoznaju sa radom i nekim novim tendencijama koje teatar Suno e Rromengo prvi put predstavlja javnosti, ali i uvere se u razloge zbog kojih bi ovo pozorište, moralo da se nadje na prestižnim engleskim festivalima. I kao da do premijere najnovije predstave „Sedam smrtnih grehova“ nije ostalo svega nekoliko dana, opuštenost i prijatno ćaskanje, dali su nam mogućnost da saznamo puno sjajnih stvari o ovom jedinstvenom tetaru.

Pozorište u kući: Britanski glumac Džonatan Svein na jednoj maloj, ali po svemu sudeći glumcima jako značajnoj stvari zavidi Zoranu i ekipi teatra Suno e Rromengo. "Mi se u Engleskoj trudimo da teatar predstavimo kao dogadjaj, jer pozorište predstavlja život. Fascinantan je način na koji se u ovom pozorištu pristupa klasičnom Hamletu. Šekspir je dobio novi smisao" kaže Džonatan i otkriva na čemu zavidi Zoranu. Osim što svoj život posvećuje pozorištu, Zoran zapravo živi u pozorištu. Tu se na jednom mestu odvijaju probe, igraju se predstave, sprema se hrana, deli se sve. To je neverovatna privilegija i daje posebni utisak za svakoga ko se ovde nadje.“

Grupa koja sada broji oko dvadesetak glumaca, nastala je kao proizvod jednog velikog sna koji je u sebi nosio Zoran. Nastalo je iz velike ljubavi prema pozorištu, prema jednom drugačijem i sveobuhvatnijem izrazu, koji nije mogao da dostigne samo pišući. Puno je naučio kroz radionice u kojima je učestvoao, ali je za razliku od mnogih koji ljubomorno čuvaju stečeno znanje, poželeo da ga podeli sa svojim sunarodnicima.

"Nakon moje lične edukacije u radionicama Ljubice Beljanski Ristić, doveo sam pet mladih Roma koji su tada bili tinejdžeri i zajedno sa njima napravio radionicu u tri škole: u Beškoj, Novim Karlovcima i Krčedinu. Oni su pokazali najpre zainteresovanost, a onda i talenat i želju da postignu neki veći uspeh", priseća se Zoran samih početaka onoga što je sada veoma ozbiljno pozorište.

Ne samo da su zavoleli pozorište, ovi mladi ljudi su se kasnije maksimalno angažovali oko rada u radionicama, pa su vrlo brzo osim glume savladavali i pisanje scenarija, režiju. Ta prva predstava, bila je zapravo prezentacija ideje o romskom snu i zvala se baš tako, Suno e Rromengo - Romski san. Vremenom i velikim radom, nastala je velika predstava po kojoj je i sam teatar dobio ime, a oni postali prepoznatljivi.

"Sa tom predstavom smo gostovali na nedelji romske kulture u Parizu. Prvi put smo tada, kao malo amatersko pozorište doživeli pravu publiku i desilo se da smo sutradan izašli na naslovnim stranama novina u čak 32 zemlje, jer je predstava u potpunosti iznenadila sve pisutne. Svi su od romskog teatra očekivali pesmu, igru, šarene haljine, ali mi smo im prikazali potpuno teatarski izraz i pristup kao da smo profesionalci. To je bio pokretač i velika snaga za sve ostalo što smo uradili i što i dalje radimo", kaže Zoran.

Uspeh koji je nakon toga doživela predstava i nagrade koje su osvajali na mnogim medjunarodnim festivalima, svrstali su Suno e Rromengo medju respektabilne učesnike, čak toliko da su ih molili da nastupaju u revijalnom delu i da se više ne takmiče, jer tamo gde oni nastupe – gotovo sve predvidjene nagrade odlazile su njima.

Teatar Suno e Rromengo je od tada uradio desetak predstava. Sve su ih sami napisali i svaka u sebi nosi posebnu poruku. Prilagodjena je uvek tako da je mogu razumeti i osetiti kako oni obrazovani, ali i oni koji nisu pismeni. I medju glumcima i medju publikom, podjednako su Romi i oni koji to nisu.

Talenat za sve: Iako nije pripadnik romske populacije, Žika Radovanović, obreo se u glumačkim radionicama teatra Suno e Rromengo, ali i postao deo ekipe koja sebe daje ovom pozorištu. Dok smo bili tamo, Žika je neprestano petljao oko tehnike i iz pozadine baratao svim onim efektima koji su deo predstave „Sedam smrtnih grehova“. „U početku, kao i svuda, ljudima nije bilo jasno šta se ovde zapravo dešava, ali vremenom je sve došlo na svoje. Ono što mene fascinira kod mojih romskih kolega jeste neverovatan talenat. Oni su prosto rodjeni za glumu. Reaguju u deliću sekunde. To prosto izlazi iz njih i to publika oseća“.

"Prošli smo puno radionica", kaže glumica Slavica Jovanović. "Toliko smo toga radili da svako od nas može bez problema da napravi scenario i postavi predstavu. Kod nas vlada verovatno nesvakidašnja demokratija za ove prostore, jer svako ima pravo da sugeriše, dodaje, da bude pitan i da najbolje od sebe za svaku predstavu. Ponekad potpuno odstupimo od prvobitne ideje, ali sve u cilju da predstava bude što bolja i da svako da svoj doprinos. Pošto radim i sa drugim rediteljima, ponekad se zaboravim, zaustim da kažem: „A šta mislite da promenimo...“ pa se ugrizem za jezik, jer samo ovde postoji ta sloboda", sa osmehom priča Slavica.

Predstave se igraju i na romskom i na srpskom jeziku, nekad kombinovano, ali Slavica kaže da do sada nikada nisu imali problem da ih publika ne razume. Naprotiv, ali za svaki slučaj, velika pažnja poklanja se pokretima na sceni, kako bi svako mogao da razume i uživa u predstavi. A da su predstave teatra Suno e Rromengo zaista uživanje, imali smo priliku da se i sami uverimo prisustvujući probi nove predstave čija premijera je zakazana za 29.jun.

Imali smo privilegiju da pre svih vidimo nešto što će se prvi put u našoj zemlji raditi. U pitanju je 3D animacija i glumci koji se uz pomoć efekata koji se emituju, stapaju u scenu, dok nam pričaju o grehovima koje krož život (ne)svesno činimo.

"Na ovu ideju smo došli prilikom posete Muzeju filma u Štokholmu. Tamo smo uradili dosta radionica, zajedno sa švedskim kolegama, i došli na ideju kako da primenimo nove tehnologije u našem pozorištu. Sada imamo priliku da engleskim kolegama prenesemo i pokažemo to što smo osmislili i što verujem da će uskoro i oni kroz svoje tetare primeniti", kaže Zoran.

Nije bilo teško, čak i u mraku pozorišne sale prepoznati oduševljenje na licima gostiju iz Engleske. Kao da im je, uprkos velikom pozorišnom iskustvu, tek sada otkriveno pozorište. I Penelopi i Džonatan su saglasni da im je ova poseta donela pregršt oduševljenja i novog iskustva, ne zbog toga što se radi o romskom teatru, nego što je ovde očigledno reč o nečem sa čime se gotovo i ne sreću u svojoj zemlji. Kako sami kažu, reč je o pristupu, o temama, o jednom potpuno savremenom pozorištu.

Tako mnogo sa tako malo: Beskrajno šarmantna Penelope Dimond još uvek ne može u potpunosti da sabere sve svoje impresije o Romskom tetatru. Ono što se na njenom licu može videti je pre svega uzbudjenje. „Kada sam slušala reportažu o Romskom tetaru na BBC-ju, odmah sam poželela da to vidim, da dodjem ovde, jer sam shvatila da je jako slično pozorištu u kojem ja radim. Zato sam uz pomoć Ketrin Hanter, glumice koja je igrala u filmovima o Hari Poteru, došla ovde da se sama u to uverim. Oni uspevaju sa malim resursima da postignu i publici pruže zaista mnogo. I uzbudljivo je i dragoceno kada možete sa ljudima da razmenite iskustva,date svoj doprinos i podelite ideje, a ovde je to moguće. Zaista se nadam da ćemo kad se vartimo u Englesku, imati sasvim dovoljno argumenata da obezbedimo poziv teatru Suno e Rromengo dolazak na naš festival, jer oni to zaslužuju.“

Iako već ovenčani medjunarodnom slavom i priznanjima, kao i uvek trebalo se izboriti za mesto u svojoj sredini. Imali su sreće da Izvršno veće Vojvodine, Opština Indjija i Ministarstvo za kulturu prepoznaju ovaj biser koji je tu medju nama i podrže projekat Male romske akademije iz koje su posle 4 godine izašli sjajni mladi glumci, koji su danas profesionalci.

"Profesionalizovali smo glumce, zahvaljujući tome što su odredjene institucije prepoznale kvalitet onoga što mi radimo. Nije bilo lako, ali uspeli smo. Naš još uvek nedosanjani san jeste da naše pozorište postane Nacionalni romski teatar. Uslov Ministarstva kulture jeste da eminentni stručnjaci kažu da smo mi od nacionalnog značaja. Mi sada naravno idemo tim putem. Prikupili smo veliki broj preporuka od romskih organizacija, ali i drugih institucija i pojedinaca. Mnogi eminentni pozorišni ljudi, glumci, dolaze na naše predstave i uvek nestrpljivo očekuju da saznaju čime ćemo ih novim iznenditi. I zato imam običaj da kažem da smo uprkos svim godinama rada, na početku našeg sanjanja. Kad budemo imali Nacionalni romski teatar, taj san će početi da se ostvaruje u punom smislu", objašnjava Zoran.

U šali, on kaže da ne bismo imali struju da Tesla nije otišao u Ameriku, da ne bismo imali pravopis da Vuk Karadžić nije otišao u Beč.

Verujemo da će odlasci teatra Suno e Rromengo u svet biti samo da bi doneli nagrade i priznanja i tako podstakli državu da pomogne jedan važan segment za kulturu romske nacionalne zajednice, ali i za promociju Srbije, kao zemlje u kojoj Romi vekovima dele dobro i zlo sa svim ostalim gradjanima, obogaćujući sve nas. Ili to nije dovoljno za Nacionalni romski teatar?