Kada smo se prvi put sreli, Siniša Cvetković bio je predstavnik tog novog naselja Resnik koje je formirano raseljavanjem Belvila. U tom trenutku bilo je puno različitih problema koji su tištili raseljene i koje je on morao da rešava u hodu i sve to posle dana i noći provedenih u poslovima pripreme za raseljavanje. Tada smo samo načeli fascinantnu priču ovog čoveka koju smo obećali da ćemo je ispričati jer iskače iz onog klišea romskog načina života, ali i predrasuda koje drugi imaju o Romima.

Siniša je rođen u Lebanu, maloj varoši na putu Leskovac-Priština. Njegov deda je još u vreme stare Jugoslavije bio predsednik opštine, što nije bilo uobičajeno. „Deda me je očuvao. Mnogo sam od njega naučio. Zamisli u ono Titovo vreme, jedan Rom bude predsednik opštine i to čak 24 godine zaredom“, kaže Siniša sećajući se detinjstva.

„Bio sam jedno od četvoro dece u porodici. Otac je bio malo „veseliji“, pa je nekom prilikom otišao za Beograd i nikako da se vrati. Majka je ostala sama sa nama, bez para. Trebalo je brinuti o porodici. Nije to jednostavno“, priča Siniša.

Onda se Siniša dosetio kako bi bilo dobro da on nešto preduzme, iako je bio tek golobradi klinac. Onako što bi rekli - sabajle - u ponedeljak ujutru, sačekao je direktora Gradske čistoće ispred firme i tražio da ga zaposli. Čovek zgranut, ne zna šta da kaže detetu, a još manje da nađe način da njegov uporni zahtev usvoji.

„Video čovek da ja neću da odustanem i da mi da održavam javni WC i naplaćujem karte. Pošto sam bio maloletan i nije mogao da me zaposli i zvanično plaća, a hteo je da mi učini, dao mi je karte, ali sam mogao ceo prihod da zadržim za sebe. Bio sam presrećan“, priseća se Siniša i sam se smejući svojoj odlučnosti i pomalo ludosti, koja je dovela do toga da ga kasnije, kada je zakonski za to stasao prime u radni odnos u Gradskoj čistoći.

Nekako u to vreme majka i ostatak porodice otišao je u Beograd, ali je Siniša ostao. Imao je posao, dovoljno para da može da živi, a došao je i u godine kada se Romi obično spremaju za ženidbu. Takav mu je nakako bio plan, ali se onda desio jedan susret koji je u potpunosti promenio tok njegovog života.

„Išao sam u školu, ali nisam imao knjige. Često sam učio sa ćerkom sveštenika Jovana i to tako što bi ona recimo učila matematiku, a ja za to vreme koristio knjigu iz istorije. Posle se menjamo i tako svaki dan. Osećao sam se jako lepo u toj kući. Znao sam da me gledaju kao svog i shvatio sam da mi jako znači odnos koji sam izgradio sa ocem Jovanom. To je čovek koji je na mene uticao najviše u životu i i dan danas mi je veliki oslonac“, kaže on.

Otac Jovan je procenio da se radi o veoma inteligentnom momku i zapravo je pred jednog, toga sasvim nesvesnog dečaka, stavio na sto ponudu sa kojom Siniša danima nije znao šta da radi.

„Pitao me je samo da li ja hoću dalje da se školujem. Kakvo crno školovanje, odakle mi pare za to, šta ću ja u školi, treba da se ženim k'po svi pošteni Cigani, a ne da idem u školu – mislim se ja, ali vidim on ozbiljan i ne popušta. Rekao mi je da se ni oko čega ne sekiram, da će on sve da mi obezbedi, ali da ja moram da odlučim da li to hoću“, nastavlja Siniša svoju priču.

Pasulj ispod Gazele: U želji da animira i podstakne institucije i pojedince da pomognu njegovim sunarodnicima, Siniša je pre nekoliko godina u jeku kampanje za raseljavanje nehigijenskog naselja ispod Gazele, bio domaćin predstavnicima iz Evrope, koji su želeli da se uvere u to kako žive i šta je zapravo naselje Gazela. „Mislim da oni pojma nisu imali šta ih je snašlo kada smo ih doveli u naselje Gazela. Namerno nismo hteli ništa da šminkamo i prikazujemo drugačije od onog kako jeste i od onoga kako ti ljudi tamo zaista žive. U jednom trenutku slika je bila potpuno nestvarna. U sred one prašine i blata, medju kolibama i barakama, pravili smo za njih pasulj u kotliću i pravili se da je sve u najboljem redu, iako se na 20 metara odatle širio miris crkotine“. Iz svega toga proizišao je turistički vodič kroz romsko naselje „Beograd Gazela“ u kojem je i samim Beogradjanima postalo dostupno da uvide na koji način, tu odmah nadomak njih, žive njihovi sugradjani Romi.

Bio je to šok, seća se on, sve mu se kaže izmešalo i planovi i strahovi i želje i poštovanje prema ocu Jovanu. Sve se smutilo toliko da je u prvom trenutku pomislio da odbije, da se lepo oženi, dobije decu i Bog da ga vidi.

„Nikad neću zaboraviti kako sam se lomio. Nisam spavao, nisam jeo. Bio sam potpuno lud. A onda sam ipak prelomio i prihvatio. Uz pomoć oca Jovana, završio sam za sveštenika. Odradio sam i sveštenički staž od dve godine. I kad danas nekome kažem da sam pop, niko mi ne veruje,“ uz osmeh kaže Siniša.

Toliko isti i toliko različiti: Siniša Cvetković trenutno radi na jednom velikom i za njega veoma važnom projektu, koji bi trebalo da rasvetli neke aspekte kulture i običaja Roma i različitih romskih zajednica koje žive na prostoru Srbije. „Planiram da uradim jednu publikaciju, ali i dokumentarac koji bi obuhvatio kulturu, a pre svega običaje Roma. Jer, postoje velike razlike u običajima kod Roma koji su pravoslavci, katolici, muslimani, kod onih koji su mešani ili žive u nekim zatvorenijim zajednicama. Želeo bih neke aspekte običaja, kao što su na primer prosidba devojke, venčanje, svadba ili neki drugi običaj, da opišem u svakoj od ovih zajednica. Ima čudesnih običaja i verovanja i mnogo se razlikuju. Medjutim, u svojoj osnovi postoji mnogo sličnosti, tako da će ta publikacija kao zaključak imati poglavlje koje opisuje sve ono što je zajedničko svim Romima na ovim prostorima. Veliki je to posao, posebno što želim da veliki deo toga bude propraćen i video materijalom, ali od toga neću odustati, sigurno.“

Zbog svog nemirmog duha, ali i spletom okolnosti koje ga stalno teraju da se nekako uvek nađe svojoj romskoj sabraći – Siniša je ipak svoju svešteničku mantiju zamenio nekom drugom opremom. Obreo se u civilnom društvu i kroz svoje, ali i u saradnji sa drugim romskim udruženjima, krenuo u borbu za prava i dostojanastven život Roma.

Tako je na posletku, kao jedini Rom, dospeo i u Sekretarijat za socijalna pitanja grada Beograda. Reklo bi se na pravo mesto.

„Puno je zaista problema, i sama vidiš da mi stalno zvoni telefon. Ljudima treba pomoć, jer često imaju problem i da uđu u neku instituciju da reše svoja posla i ostvare neka prava. Nemaju papire, izvode, državljanstvo, nemaju zdravstvenu zaštitu. Kad se negde pojave, često doživljavaju neprijatnosti i zato što su Romi, ali i zato što ne umeju da se snađu u svim tim propisima, jer je veliki broj njih nepismen. Onda ja, koliko mogu i kad god mogu to preuzmem na sebe“, objašnjava Siniša.

Kolege i radnici u različitim institucijama ga često pitaju zašto to radi, a dešavalo se i da ga odbiju ili jednostavno birokratija učini svoje, pa neki predmeti ostanu samo brojevi o kojima niko ne brine.

„To me vređa kao čoveka. Znam ja da civilno društvo i država često funkcionišu mnogo drugačije od crkve, po nekim drugačijim pravilima. Ali kad dođe do sudara sa tim, i kad god reagujem, shvatam da kod mene još uvek preovladava ta hrišćanska, moralna, strana. Nije me odvukla birokratija i nisam postao neosetljiv zato što sam, kao na nekoj poziciji i imam posao, kancelariju ili tako nešto. Ja ne mogu da se odvojim od svog naroda i kad god neko dođe sa problemom trudim se da ga rešim. Kad naiđem na nekog ko pokuša da sve svede na „tako je to-ćuti i ne talasaj“ , ja odmah tog pitam: A šta da je tvoje dete bolesno, a da nemaš knjižicu? Šta da si ti u situaciji da nemaš osnovni dokument, a imaš neka prava?...Tada svako zastane i bar na trenutak razmisli. Ovo je ludo vreme, niko ne misli na druge, samo na sebe.“

I još kaže da nikada ne traži više od zakonom dozvoljenog, nikad ništa mimo zakona, ali traži da se i sa Romima postupa kao sa svim ostalim ljudima. Os svojih sunarodnika takodje očekuje da poštuju pravila i da ne traže više nego što im pripada ili olako shvate ono što na sebe kao obavezu preuzmu.

„Najveći problem Roma, jeste obrazovanje. Kada bi shvatili koliko je važno da šalju decu u školu, da oni sami, ako nisu pismeni, sebe opismene kroz programe koji postoje, sve bi bilo drugačije. Životno iskustvo i sam način života čini da oni moraju i da razvijaju svoju inteligenciju, da bi preživeli. Ali kada bi na to došlo makar celo osnovnoškolsko obrazovanje, siguran sam da bi i sebi i društvu mogli više da doprinesu i ne bi bilo osudjeni da budu na margini društva“, dodaje on.

Siniša je imao podršku oca Jovana i veliku sreću da kao mlad momak, uz njegovu pomoć, donese odluku koja ga odvela na put obrazovanja. Pozicije i poznanstva koja je stekao kroz rad u civilnom sektoru i u gradskom sekretarijatu, samo su učvrstili njegovu želju da se na najkorektniji mogući način bori i za druge Rome. A ideja i načina, kaže, ima i svoju energiju je uvek spreman da utroši na tako nešto.